Драгана Зорић | НА ВЕТРОМЕТИНИ - Онлајн поезија - Суштина поетике
   

01. октобар 2018.

Драгана Зорић | НА ВЕТРОМЕТИНИ



Јаук шина разбудио је бол,
растворивши  нутрину  најавио је долазак.
Све сам са светом и ништа сам.
Од праха сам, праху се не враћам.

На ветрометини мој скелет стоји,
приказујићи моју збиљу.
Рођени корак води ме само у  предграђа.
Тамо ме оставља.

Тетурајући се имитираш силазак до пакла.
Констатујеш.
Трајности нема,  свака путања је силазна.

Поднебља се румене изван таваница.
Иронија разлаже се у сунчев зрак
и руга се разјапљена чељуст наде,
угојена болом.

Живиш, или то мислиш,
док те светлост усном дупљом
премешта са зуба на зуб,
и  уморном вилицом не испљуне у први сумрак.

Пут се наставља.
Гмижу  људи  плочницима побеснелог града.
Разумемо се,
тек након мог одласка.



Нема коментара:

Постави коментар

Back to Top