Ранко Павловић | ОБЛУТАК - Онлајн поезија - Суштина поетике
   

13. септембар 2018.

Ранко Павловић | ОБЛУТАК



Облутак један, боје рибљег ока,
што памти шта је било прије Христа,
у виру гдје је вода подубока,
под зрачком сунца осмијехом блиста.

Зна кад је извор дубио корито,
да своју срму морској води носи,
ломио камен, мушки, силовито,
слао матицу да станцу пркоси.

Памти поплаве, налете таласа,
глад воде која халапљиво гута
хљеб недозрели из пшеничног класа,
брвна, воденице, кораке са пута.

Памти и њена узњихана бедра
кад мјесечином купала је груди
а пјевушила ноћ топла и ведра,
бранећи зори да златом заруди.

А ријека тече, милује равницу,
носи одјеке планинских кањона.
Облутак ћути, сања купачуцу.
Шта ли он чека? Гдје ли је сад она?



Нема коментара:

Постави коментар

Back to Top