Милица Тасић | ДРУГО ЗБОГОМ - Онлајн поезија - Суштина поетике
   

19. септембар 2018.

Милица Тасић | ДРУГО ЗБОГОМ



Понекад још само помислим на
Њега док дрво једно плеше са два зрака моја.
Кораке учи млад лист,
а ја, место мудрости,
шарам га тужицом сузицом.

Окупан невеселошћу мојом,
збуњено исклизава са длана
што живот му лако откину од рођења
и пита се, пита,
лист стреласт, и лист превише млад,
што толико грешим?! – па тако, очас,
смрћу га тек рођеног "тешим"...

Понекад само мислим на Њега.
На лист зрели.

О, а кад је то било?!
Сећам се да нисмо се ни срели,
а јуче заданило трећом јесени у мени;
зар већ?

Да ли ме чује?
Ехо пишем.

Спавам и мокар лист влажи усне моје; 
можда Он у тишини
на усне листак онај млади ми ставља
и њиме благо ме љуби –
да осетим колико снаге још у себи има,
толико још само опрост да прошапће,
што игри збогом кажем,
и док одсањам последњи његов научени корак у плесу.

Љубав.
Дрво се у мени њише.
И пупи, пупи.
Пупољасти листови неки лепши расту.
И машу.
Но, поглед мој кајан.
Не, никад игра та, не,
никад више.
А дрво њише,
узалудно се њише
на моје
никад више.

Понекад још само помислим на Њега.
Зар јуче заданило у мени већ,
па јесење дишем?

Ово је моје већ друго,
а већ последње збогом.

Без сусрета јесениш у мени.
А плешем, у сну још плешем.
И сањам кораке
ненаучене.
Првим плесом
ипак те, ипак,
зовем...

О, чујеш ли?
Или у теби се већ мири моје
Друго збогом?



Нема коментара:

Постави коментар

Back to Top