Слободан С. Станојковић | МОГУ ДА УМРЕМ САМО 29. ФЕБРУАРА - Онлајн поезија - Суштина поетике
   

13. јул 2018.

Слободан С. Станојковић | МОГУ ДА УМРЕМ САМО 29. ФЕБРУАРА



Оно – кад ти гробови нуде место
и кад цео Ид вришти на тебе,
кад гаврани сикћу кô змије
а змије лају кô ротвајлери,
оно – кад знаш да имаш гласа
а бездах ти га узима и коље грло,
кад беспокој исели спокој
и рупе ломе колена и кукове,
оно – кад знаш да си добро
а убеђују те из поузданих извора да ниси,
кад знаш да верујеш у себе
а љубоморни ти усаде црв сумње...

Оно, кад ноћна мора постане јава,
кад ти црнина затвара поре,
вид, нос, грло и дах
и боли те а нећеш да признаш,
него трпиш да покажеш скептицима
колико заправо можеш да издржиш,
оно, кад ти и род и изроди окрену леђа
па немаш никог – осим себе,
оно, кад и самоћа оде од тебе
да ти додатно отежа
а его те тера на најгоре
и тражи од тебе препуштање –
е, ти онда крикни у простор!

Крикни и издери се из преостале душе
коју си једину сачувао у себи:
"Не дам да ме више ломите,
не дам више да ме кидате,
не дам више да ме мрцварите,
не дам више да ми судите –
не дам више да ми пљујете иза леђа!
Не дам више горем да ме гори
ни дволичном да ми (дво)ликује,
ни џелату да ме џелатује –
јер (ја) могу да умрем само 29. фебруара
и то једино ону ноћ на 30."



Нема коментара:

Постави коментар

Back to Top