Милутин Попадић | ЗАВИЧАЈ - Онлајн поезија - Суштина поетике
   

01. јул 2018.

Милутин Попадић | ЗАВИЧАЈ



Кад бих им'о своје село,
и у селу стару кућу,
окружену цвећем дивним,
и ограду сву у прућу.

У тој старој малој кући,
на истоку, где и треба,
стајала би ми икона,
заштитника да ме гледа.

Кад бих им'о своје село,
и у селу стару цркву,
на брдашцу да ми стоји
и векове ту да броји.

У тој старој, малој цркви,
имало би све што треба,
Крст, икона и кандило,
и насушног, Живог Хлеба.

Имао сам своје село,
али сад га немам више,
само зато што је српско,
неки људи га спалише.

Имао сам стару кућу,
али сад је немам више,
само зато што је српска,
неки људи је спалише.

Имао сам стару цркву,
али сад је немам више,
само зато што је српска,
неки људи је спалише.

Остале су чисте сузе,
такве печат су истине,
иконе ми жао моје,
све заштитник видео је.



Нема коментара:

Постави коментар

Back to Top