Зорица Тијанић | НА ОБАЛИ - Онлајн поезија - Суштина поетике
   

02. јун 2018.

Зорица Тијанић | НА ОБАЛИ



Ја могу да нас замислим на обали
запљускују је таласи и плиме
док ћутимо боре
непребројиво пространство чулности
стапа се као небо са морем

Гледам те из далека
док везујеш чамац за мол
ја везујем ти нити око срца
готографија у албуму постајем
сећање изоставља бол

У летњој хаљини расплетене косе
одувек чекам снажне руке морнара
што још ни једном испловио није
кожа му мирише на дуван
усне на вотку и рум

Али на тој слици он увек одлази
пред њим се пружа уснули друм

Ја могу да замислим нас
без речи се погледи у бојама слажу
док се тиха срећа увлачи у поре
ветар на каменој кући
затвара прозоре

Олуја развезује чвор
испловљава чамац
што усидрен беше привезан за мол

Ја не могу да замислим
да преда мном је време
у коме ми пучина с тобом
постаје једина спона
сваки је талас горчина која запљускује
свака је осека туге посета

Можда ће ти једном љубав
светионик бити
пучином луташ као капетан без брода
у луку се твоју претварам
нестајући у магли
будим се - твоја

На обали стари рибар
хармонику свира
предели су сећања
акорде дрхтавим прстима пребира
да остане у пространству
непребројивом
бира...



Нема коментара:

Постави коментар

Back to Top