Стефана Станивук Веселиновић | ОНОСТРАНА - Онлајн поезија - Суштина поетике
   

30. јун 2018.

Стефана Станивук Веселиновић | ОНОСТРАНА



У онострано кад се без свог тела залетим,
зрикавци у муклој ноћи утишаће ми душе бат.
Да понесем клупко, можда нећу да се сетим
кад напречац у недоглед пођем, у глуви сат.

Плаштом заборава моја душа ће се оденути,
кад додир блаженства угаси бола сваку сен.
Не шаљи Орфеја, за мном се немој окренути.
Не умем назад из вечности што стаје у трен.

На гозбу и славље, лепи дуси кад ме уведу,
можда интуицију замоле да ме сачека ван.
Да л' дивотом демони хоће да ме заведу,
одвојена од ње нећу моћи никако да знам.

Радознало бих упијала догађаје на тој сцени
несвесна свега што остало је, негде далеко.
Без икаквог упозорења, без представе о цени
и ко ће да је плати, ја или драг неко, тамо преко.

Ипак, стрепња, језиво ће доћи, као грохот звери.
Наоколо, друштво ће канџе и чељусти да добије.
Ко удар грома, мјаук ће ту слику да затрепери.
Чудно сећање до свести ће да ми се пробије:

Кроз пролазе између два света виде мачје очи.
Кроз њих, ћеркицин лик, ко удица ће да се створи.
Кад Танатос место Морфеја крене да ми точи,
ту чашу у мојој руци, кроз сан, она ће да обори.

Њена љубав чиста, до мене пут чудесно нађе
и пре него други дознају да треба да ме траже.
Све што је с оне стране било, одмах ће да зађе,
кад крај узглавља мог "мама" она мени каже.



Нема коментара:

Постави коментар

Back to Top