Милица Тасић | МОРСКА БАЈКА - Онлајн поезија - Суштина поетике
   

12. јун 2018.

Милица Тасић | МОРСКА БАЈКА


    
    
Просух кристале беле у твоје око
боје детињства
да сећање у погледу зацакли
невиношћу што је била

Пупољак од неба
да се сад откине и потоне
у море плаво све обмане,
ронила бих дубином себе кроз валове
и пропуштала успомене наше
кроз мокре дланове

Морска вила нотама да косе нам милује
док склопљених очију
тонемо све дубље, у дубине,
у праисконске жарове,
и плетеницу своју да расплиће као причу
и њоме да нам баје, баје,
док душе наше нитима златним
не обавије

Сунчани на дну камен почне да сања
на површини како лако плива
и све тескобно с нас спада
као да су срца наша камен
тог бола и јада



Нема коментара:

Постави коментар

Back to Top