Марија Јурачић | ДИЈАЛОГ С ЈЕСЕЊИНОМ - Онлајн поезија - Суштина поетике
   

05. јун 2018.

Марија Јурачић | ДИЈАЛОГ С ЈЕСЕЊИНОМ



                              1922/2013.

Не грдите. Мора бити тако!
Ријеч ни понос не тратим бадава.
Отежа и поникну полако
Златокоса моја глава.


О како јасно примам твоје ријечи
туга је знана, није само твоја
лако је њој и вјекове пријећи
да одјек нађе у срцу истог соја.

Не вуче ме ништа ни селу ни граду,
Што да волим цијелим својим бићем?
Напустит ћу све. И пустити браду
И широком Русијом отићи да скићем.


Поћи ћу на море и подићи једра
препустит се вјетру да ме некуд носи
гледат ће ме звијезде с неба тамна, ведра
осјећат ћу ноћ у својој златној коси.

Оставит ћу пјеснике и пјесме
упијати стихове живота
валови су морски као чесме
као врело свих знаних љепота.

Заударат ћу ротквицом и луком,
И да згранем плаву вечер шалом,
Нос ћу гласно усекнути руком
И у свему се правити будалом.

Мирисат ћу сољу и фришкином
смијати се твојој шали гласно
а вјетар ћу понудити вином
твоје мисли видим тако јасно.

Од све среће моје срце бира
Пјев мећаве и заборав у смету,
Зато што ја, без тог лудог хира
Живјети не могу на том свијету.


Моја срећа у валу се скрива
лету птице и плавој даљини
на сваком спруду она свијет открива
без тога хира свијет се пустим чини.



Нема коментара:

Постави коментар

Back to Top