Љиљана Мирић | ПОИГРАВАЊЕ ЧОВЕКОМ - Онлајн поезија - Суштина поетике
   

11. јун 2018.

Љиљана Мирић | ПОИГРАВАЊЕ ЧОВЕКОМ


    
    
Мира Ковачевић - Брезе
Јасике лишће дрхти
под ветра дахом.
Коју то разнежену  причу
шапуће  ноћи у ухо?
Уз обронак брезе
се ухватиле за руке,
па се својом белином
размећу.
Кô први удах живота,
шума сутоном
почиње причу.

Сатир на пању
разметљиво сазива збор.
Вечерас треба
уприличити лакрдију.
Силе мрака добијају крила,
зло расте
под окриљем ноћи.

Где људи сада
мирно спавају?
Где трепавице
скривају уснуло око?

Како човек немоћан
бива сном осањен!
Свака сенканаднета,
страх му доноси.

Спавај, добри човече,
сном праведника!
Ако гледаш право,
ако се рукујеш чвсто,
и ако бос по трњу ходаш,
твоји ће бити
и успеси
и порази.
Ни зло, ни добро,
ти не призиваш.
Они сами долазе и одлазе.
Ти знаш, да ауром доброте,
твоја душа
неокаљана биће.
Нема путева, ни странпутица.

Отуда сатир
залуд плеше
игру зла.

Како, и по којем кантару,
се дели и добро и зло?
Ни овенчана зрелошћу,
никада нећу знати.

Имају чисте,
беле,
облутком посуте стазе.
Босонога,
усрећена,
њима бих
ишла.



Нема коментара:

Постави коментар

Back to Top