Кристина Јанковић | ВАТРА - Онлајн поезија - Суштина поетике
   

13. јун 2018.

Кристина Јанковић | ВАТРА



Опирем се сили земљине теже,
исправљам погурена леђа,
а живети и дисати постаје све теже
мој немир избија испод самих веђа.
Где увиру радости, плахе и силовите
зидом ко штитом непробојним
заустављеним, биће што милује те
срцем самим, ко цвећем разнобојним.
Около ватре саме цигле, камење,
и грана оголела тек, правим варнице
док гледам у удаљене стене
ко да видим тебе, обасјано ми лице
бојама ватре што прелазе пут
од наранџасте до црвене.
Гледам у тај сјај, у паклени друм,
урањам у обруч, очи ми зажарене.
Коса, глад, смирује се ватра у мени,
у круг, из круга, у акордима гитаре
смењују се сати, дијамант сам снени
и то је крај, крај, од девојчице до скитаре!
Љубави нема ни за лек, ни за трун
наде, ни за певљиве, чежњиве погледе
Где да уденем нит своју, где нема студ?
Хладно ми је, проклето хладно, хеј угледај ме,
махни, реци штогод, јер даље немам куд!



Нема коментара:

Постави коментар

Back to Top