Срећко Алексић | ЗАВИЧАЈ, КАДА МЕ НЕМА... - Онлајн поезија - Суштина поетике
   

29. април 2018.

Срећко Алексић | ЗАВИЧАЈ, КАДА МЕ НЕМА...



Завичај је и када немаш никога
да те позове у своје село
на родни праг заспалих прадедова
у кући где ти је отац рођен,
стоји празна и напуштена тишина
из које зјапи крик да нико те не воли!

Завичај је тамо и где те нико не зна
на туђем прагу, увек непознат гост,
када идеш  к врагу а ђаво те зове
смеши ти се у лице по ко зна који пут....

У замрлој кући без игде икога,
мрачној просторији плавих голубова
порушеним надањима и стварањима
напуштеном оградом уз стрм пут.

Завичај је асфалт од хиљаду степени
лажна обећања да си неком род
ни свога Бога још нисам упознао
враћао се свима у забораву остао,
из јаме зјапи крик, да нисам добро дошао!

Завичај је Севојно и Колонија –
мала река што ковитла успомену,
сестрин гроб на првом брегу
суза из ока што ми  понос вређа,
да немам код кога да преноћим глад –
у замрлој кући без љубави Творца.



Нема коментара:

Постави коментар

Back to Top