Лазар Тица | РАСТАНАК - Онлајн поезија - Суштина поетике
   

25. април 2018.

Лазар Тица | РАСТАНАК



Нисмо нашли рече наших ћутања
Под коју бисмо загрљени стали,
Уморни мало од свесних лутања,
Ил' нисмо хтели, ил' нисмо знали.
Ил' таква реч још не постоји,
Да би се родила векове броји?

Још једном те хтедох привит на груди
Рукама голим попут сувих грана
И понети делић те тихе блуди
У сенку мртвих јоргована.
Хтедоше руке, те гране голе
Рећи још једном да те воле...

У снегу само тишина зуји,
Последње руже у гроб су пале,
А очи празне док ветар бруји
У ноћ су горко заплакале.
Проклеше ме руке, те црне гране
Кад се разиђосмо на две стране!

Под овим небом што нас гуши
Знам – никад нећемо заједно стати,
И ти ме нећеш загрлити
Ко земљу Сунце, ко дете мати!
Још знам- кад врела јутра свану
Имаћу мало снега на длану.



Нема коментара:

Постави коментар

Back to Top