Нела Јаношевић | ТОК - Онлајн поезија - Суштина поетике
   

09. март 2018.

Нела Јаношевић | ТОК



Машем ти са ове обале на другу
већ читаву вечност –
и не можеш ме чути.

А кроз наш изгубљени рај струје разнобојне реке:
Фисон, Геон, Тигар и Еуфрат.

Запливати ка теби није питање храбрости:
још док ми запљускује колена
ова река прети неукротивошћу.

Ма колико да замахнем, одбацићеш ме.
Сам си захуктали ток.

Кад застанеш, да направиш меандре, колебљиво,
сићи ћу дубоко, у безбожну прошлост, и запливаћу Летом.

Јер само заборав исцељује.
И само ћу онда поново бити брзак,
што се пени, прелива, пуни водом притока,
па се сит, миран и лењ шуња кроз равнице,
док се не улије у други равничарски ток.

Род им није случајно мушки и женски,
рећи ћу ти,
поверљиво ти милујући нежност подлактице,
док их, обасјане,
истим очима, гледамо са бедема.



Нема коментара:

Постави коментар

Back to Top