Милица Тасић | ЖИГОСАНИ - Онлајн поезија - Суштина поетике
   

29. март 2018.

Милица Тасић | ЖИГОСАНИ



Уздижем се
у висине неба дечијим временом у души,
а ожиљне мисли остављам у подземље,
где лежи мртав дух мој,
оскрнављен животом

Жигосано срце
привија се из груди као сироче
што кишу и голо воли,
али бич у очима твојим шиба
и ране на речима крваре низ усне
што панично се мичу
на сенци што лицем се зове

Слутим шта у теби бива,
као у камену заробљена што у води
судбине кружи,
али не престајем да снивам
да могли смо обоје носити љубав у души

Никад не касне снови,
само у право време да је
да их је срести на првом сокаку чежње
ухватити нит,
а потом их држати као радосно дете,
рукама на којима шећерлема
пенушаво се смеши



Нема коментара:

Постави коментар

Back to Top