Звездана Крстић | НЕ БУДИМО МРТВЕ - Онлајн поезија - Суштина поетике
   

20. фебруар 2018.

Звездана Крстић | НЕ БУДИМО МРТВЕ



Молио сам земљу
Кад те будем срео
Да не заталаса корацима мојим
Мртве да не буди

Ходао сам тихо плашио се много
Ал’ кад стиснух руке и поглед ти сретох
Заигра ми срце обгрли ме срећа
Милина надвлада осећаје тмурне

И бејасмо деца тог поднева лепог
Волећи невино и поглед и усне
Сва се љубав стопи
У загрљај дуги

И вратих се срећан
ланцима тим својим
Јер победих себе
Не будећи мртве

И кад небо месец стави око паса
У постељу легох
Срце лудо врашки
Поче да ми тутњи

Пред очима видех
Кол’ко год их стиснух
Две се сенке њишу
Стопљене у једно

Дисање ми беше споро и дубоко
Ко да смртни час близу мене лежи
Стомаком је ватра клизила наниже
Све до пубне кости огањ куља љути

О проклета жено авети ђаволска
Мртвуј вештице чежњо моја мила
Слаб сам издржати нећу
Даћу ти се опет изгубићу себе.



Нема коментара:

Постави коментар

Back to Top