Миладин Берић | УСПАВАНКА ЗА ГОСПОЂИЦУ Н... - Онлајн поезија - Суштина поетике
   

25. фебруар 2018.

Миладин Берић | УСПАВАНКА ЗА ГОСПОЂИЦУ Н...



I
је само немој
. . . и дан се повукао у своју црну сјенку испод које су несрећни земљани патуљци играли руски рулет са дрвеним пиштољима
. . . и био је Врбас али не онај који Дунавом одлази у Црно море. . . већ онај испод Кастела који се враћа по причу за уплакане врбе са Аде
. . . и била је мјесечина чије су звјездане очи оловни облаци покрили својом влажном пелерином
. . . и били смо ми и нисмо били
двије сјенке ...
једна сјенка ...
пола сјенке
. . . и ћутање . . .
и ћутање. . .
и ћутање. . .
. . . и знао сам
тек кад се из Кастела појави први свитац моћи ћу некако да јој кажем:

Опрости што немам ријечи тиших од пчелињег зуја
док мјесец слеђеним сребром засипа јесење врбаке.
Срце се најлакше опије па рањеним кораком лелуја
пртинајући небеску стазу кроз сузе и кроз облаке.

Опрости што су ми очи препуне златних свитања
па су ми брезе принцезе умотане у мараме од лана...
на копљу ти носим душу уморну од самоће и скитања
да кисне под твојим балконом без капута и кишобрана.

Умивен сузама неба што пријети да се у слапу проспе
шапућем ти успаванку римама ишчезлих трубадура
а у срцу носим медаљон са иконом Пресвјетле Госпе...

Моје су пјесме ноћас умолитвене у лавиринт од нада
праћене музиком кише свиране из незнаног дура
па нека ти буду јастук на који . . . мјесечина пада.

II
Рекла је само немој
. . . и стадо црних лептирова је сакрило стотињак свијећа у стаклу и не знајући да играју посљедњу ноћ
. . . и поново је био Мјесец оскрнављен као дјечији балон након страсног пољупца нокта
. . . и био је сплав од пољског цвијећа за Робинзона и за Петка кога су вјетрови случајно повели на голо ноћно купање
. . . и били смо ми и нисмо били
двије сјенке ...
једна сјенка ...
пола сјенке
. . . и ћутање . . .
и ћутање. . .
и ћутање. . .
. . . и знао сам
тек кад из Кастела запјева први славуј моћи ћу некако да прошапутам:

Овдје у затвору собе у краљевству које те слути
у сваком зову трубе направљене од врбових кора
овдје гдје једнако трају и вијекови и минути
и гдје бијели једрењаци деру пучину мртвог мора

дани дишу на шкрге и у поноћ би да се удаве
у ријеци што испод земље своје корито гута
у чију сјенку је бачен кључ од троструке браве
судбоносних врата на папирусу писаног пута.

Ноћ се по земљи котрља стрепећи од сваког круга
опијена мирисом дуња што их нико убрати не жели...
неке се птице никад не желе да врате са југа.

Низ ниску уснулих ријечи црвенкаста цуре слова.
Ћути и не гледај Мјесец све док се недоклан дијели
над иконом гдје клечи грешник без Божијег благослова.

III
Рекла је само немој
. . . и нису јој вјеровале рибе што понекад у сумрак излазе из Врбаса да слушају шапутање југа у наручју бреза и топола. . .
. . . и био је чамац у жицама од пузавица без ужета и сидра свјеже украден из долине нашег дјетињства
. . . и била је мјесечина - ноћно сунце - кашика меда и гитара на којој су свици свирали успаванку за госпођицу Н . . . .
. . . и били смо ми и нисмо били
двије сјенке ...
једна сјенка ...
пола сјенке
. . . и ћутање . . .
и ћутање. . .
и ћутање. . .
. . . и знао сам
тек кад се на Кастел сруше прве звијезде падалице и она ће знати:

Лаган сам као перце из крила дивљег гусана
коме су ловачке пушке откинуле пола кљуна
и доћи ћу ти као сјенка да покупим шећер са усана
који ће поспаним оком да освијетли јесења луна.

Не тражи ме. На трепавици ноћне лампе гдје се сјенка укрсти
са казаљком зидног сата ја имам дворац од маћухица
и ако подигнеш руку додирнуће нам се прсти
уз малу ноћну музику киданих сребрних жица.

И да знаш. . . кад ноћ напукне и кроз пукотину провири
стидљиво као пуж пред обрисом незваног госта
ја лелујам кроз врбаке са смијешком што се сири.

И немам гдје побјећи сем сна који боји у лила
бескрајну мјесечеву дугу што се злати поврх моста
гдје ћеш заувијек бити и гдје си одувијек била. . .

 (М. Б. Романов)



Нема коментара:

Постави коментар

Back to Top