Кристина Јанковић | НЕК ТЕ ПОНЕКАД НА МЕНЕ СЕТИ - Онлајн поезија - Суштина поетике
   

25. фебруар 2018.

Кристина Јанковић | НЕК ТЕ ПОНЕКАД НА МЕНЕ СЕТИ



Сиве ми зенице твоје заробиле душу
каменом оштрим запалиле свест,
тај огањ гори под срцем мојим
у даху прожимам свет…

Зачарана лепотом, сруших све у трену
покајном муком жртвовах све,
ал’ не могах тебе, никако тебе
да ти сломим крила последњи пут.

И остаде нада, да снева док гања
по пољу мутном у мени сав студ,
не могу никог другог да волим
залуд ми бриге, узалуд труд.

О нека гасну, док севају жари,
по небу муње одасвуд,
кад тол’ко те волим, па нек и патим
јер не умем бити с тобом друг.

Дајем ти ружу, чувај је добро,
нек те понекад на мене сети,
што срце осети, вечно да пламти
кроз славујев небески луг!



1 коментар:

Back to Top