Јелена Стевановић | *** - Онлајн поезија - Суштина поетике
   

14. фебруар 2018.

Јелена Стевановић | ***



Напољу је сунце, мени вене цвеће
и у мраку седим, с мислима – псима
тело, гладно, рже, а ујести неће
гледам како срце прашта се с крилима.

Како тешко бива пренут се из сна
како мучно смрди застали дах ноћи
у буђење ући мирно грешна душа не зна
она чека своје вече да бих могла поћи

Будим се, ко лађу гоним отвореном мору
целу себе, тешку, с пртљагом од речи.
опеваћу првој бури ову згоду – тешку зору
насмејаћу сваки облак који се испречи.

Светионик ко зна где је, а чамац ми мали
ајкула ја не плашим се нити живе воде
скочила бих, запливала, на крај света, али –
у чамцу се настаниле мени драге роде...



Нема коментара:

Постави коментар

Back to Top