Момир Миодраг | ЈЕЦАЈ ДУШЕ - Онлајн поезија - Суштина поетике
   

30. новембар 2017.

Момир Миодраг | ЈЕЦАЈ ДУШЕ



За Промином кад се сунце спусти
на Свилаји још се сија зрачак,
с песмом кући враћам се са њиве,
крај огњишта дрема црни мачак.

Цвитко рже Малин дорзава,
чекај да се поднапијем вина,
зној ми липти пут вратније жила,
не бразди се лако жута глина.

Спира вранац прашину са грла
попуцали жуљеви на длану,
не знам ко се више уморио
није лако узорати страну.

Ноћ огрну напуштено село,
сад ми снови виноградом језде,
ех да ми је воде са извора,
на јаблану вране се не гнезде.

Жеља клија из сувога пања
у коноби распаднуте бачве,
и плач беба давно утихнуо
крај огњишта нагорене наћве.

И очи се осушиле клете
да л' од жала ил' од буре љуте,
моме роду трагови невидни,
уз виноград и низ ногоступе.

Некад и тај камен је листао,
пишем тихо а мислићи гласно,
жртве многе за чега падоше
мрачни уме – није ни сад јасно.



Нема коментара:

Постави коментар

Back to Top