Тодор Бјелкић | МОЈА ОБИЧНА ШЕТЊА С МАРИЈОМ - Онлајн поезија - Суштина поетике
   

30. септембар 2017.

Тодор Бјелкић | МОЈА ОБИЧНА ШЕТЊА С МАРИЈОМ



Цијеле те ноћи вјетар је израњао из мора
(као делфини у лудој игри),
и вриштале су звијезде високо на југу.
„Види, Ријека личи на божићно дрвце“,
кликтала је Марија.
Цијеле те ноћи гледао сам њеним очима,
дисао њеним дахом,
зборио дјетињасто њене мисли,
њеним језиком,
ходао у трансу њеним корацима.
Да ли си ти, стварно, Марија?“,
хтио сам питати њу, и ноћ, и море.
Можда би замишљено рекла:
„Ако и нисам, а ти замисли,
и замисли да си страшни гусар
и да си ме отел – кај би за ме тражил?“
Кажем, можда би рекла,
док би јој лијепи зуби
уједали мјесечну,
а ја бих додао:
„Не би било никакве откупнине,
скинуо бих заставу са мртвачком главом
и ставио натпис:
„Марија није за продају!“
Потом бих усмјерио једрењак
на Сребрно острво, дао бих ти слободу
и ти би се у мене заљубила.“
„Постоји ли Сребрни оток?“,
питала би Марија.
„Постоји, ако би се заљубила!“
Можда би рекла:
„О, како бих то хтјела, али...“
умјесто свега само је
нехајно прошапутала:
„О, Кристе, тако су ме забољела крижа.“
„Да, и мене проклето боле крста“,
рекох, а тако сам желио брескве
њених усана, и да је љубим
све док јој мјесец не попијем из очију.
И мислим да је знала колико је волим,
косом, очима, рукама, уснама,
немирно као дијете,
а страсно као онај
који је измислио блуднике.
(Чуо сам у себи како је упитала:
„Боже, зашто сам то урадила?“,
а ја сам рекао да не рађају
све Марије Исуса).
Послије, у великом парку,
Марија је миловала дрвеће:
„Како је овај цедар моћан и лијеп.“
„Обожавам кедар и кедровину“,
шапутао сам безгласно у њене очи.
„Чуј, море лаје у ноћ как мој цуцак“,
и исприча ми поријекло свог пса.
Смијали смо се ходећи уз обалу
и, као чавле, гласове забијали у таму.
Када је одлазила, само је напоменула
да припазим болесно срце.
У угловима небеса још су
висиле крпице њеног смијеха,
иначе је владала тама,
још плавкаста од њене косе...
Данима сам замишљао Марију
као топлу, питому обалу,
којој су валови лизали руку
(као што чини њен племенити пас),
и тад би у мени запјевале птице,
шарене и златасте, са скривених оточја.
Не знам да ли ћу је видјети више,
али вјетрови су сачували боју смијеха
(чувајте се морепловци,
такви умилни звуци
везали су и Одисеја).
Марија сад лута морима,
отргнута из бијелог сидришта.

(Из књиге Неусахли ђерам)



Нема коментара:

Постави коментар

Back to Top