Кристина Павловић Рајић | НЕБЕСКИ ЗАГРЉАЈ - Онлајн поезија - Суштина поетике
   

11. јул 2017.

Кристина Павловић Рајић | НЕБЕСКИ ЗАГРЉАЈ



Опет су ми се путеви умрсили
Нека тиха туга роси очи
А ја бих само сунчано јутро
И твој поглед у душу да ми крочи.

Пруће се неко
између нас умеће
Савијају нас и одвлаче
Жиласте гране
Чисто и невино би само
Срце у твом наручју да осване

Јер ми смо, драги, са космичких стаза
Спуштени у камењар гуштера
Несвикли довека
На беду пустих снова
И празнину јаве отужне

Јер - ништа ми не тражимо друго
Сем да потоци душе
Нађу своје ушће

Кроз дрхтаве брезе још трепере звезде
Прислони дланове, одагнај ми језе

О воли ме, воли
Сакриј ме у загрљај
Погледај у небо
Чекају нас чезе
Узнеси ме да свака бољка ишчезне.



Нема коментара:

Постави коментар

Back to Top